Yahoo Web Search

  1. Monarhija - Wikipedia

    sh.wikipedia.org › wiki › Monarhija

    Monarhija je državno uređenje u kome državni poglavar, odnosno monarh na svoju funkciju dolazi po nasljednom pravu, a rjeđe i izborom među nasljednim pravom ograničenim kandidatima (članovi vladajuće porodice ili najjači plemići u državi). Danas se najčešće razlikuju se tri vrste monarhije:

  2. Monarhija – Wikipedija

    hr.wikipedia.org › wiki › Monarhija

    Monarhija (preko francuskog monarchie iz grčkog monarchia - isključiva vladavina), uz republiku drugi osnovni oblik vladavine. U monarhiji je poglavar fizička osoba koja po pravilu to postaje nasljeđem i doživotno vrši svoju funkciju. Nazivi za takve državne poglavare su: car, kralj, sultan, šah, knez, vojvoda, poglavica i emir.

  3. Monarhija - Wikipedia

    bs.wikipedia.org › wiki › Monarhija

    Monarhija se prema obliku vlasti i državnog uređenja svrstava u prvu podjelu a to je prema obliku vladavine (više pod vlada). Ova podjela se uzima prema osobinama koje imaju nosioci vlasti, načinu dolaska na vlast, te prema odnosu vlasti i vladara prema građanima (pored monarhije u ovu podjelu još se ubrajaju i diktatura i republika )

  4. Monarhija - Wikipedija, prosta enciklopedija

    sl.wikipedia.org › wiki › Monarhija

    Monarhija (starogrško μοναρχία monarchía 'vladavina enega') je oblika vladavine, kjer pripada najvišja oblast vladarju, (na primer kralju). Ta oblast pripada monarhu v celoti (absolutna monarhija) ali si jo deli s parlamentom (ustavna monarhija).

  5. Monarhija — Vikipēdija

    lv.wikipedia.org › wiki › Monarhija

    Monarhija (grieķu: μοναρχία, monarchia — ‘vienvaldība’, ‘patvaldība’) ir valsts pārvaldes forma, kad augstākā vara pār valsti viena valdnieka (monarha) rokās. Monarha (imperatora, karaļa, cara, šaha, ķeizara) troni ieņem pēc radniecības principa, parasti uz visu mūžu.

    Valsts
    Monarhija
    Monarhs
    Pašreizējais monarhs
    parlamentārā - konstitucionālā ...
    parlamentārā - konstitucionālā ...
    parlamentārā - konstitucionālā ...
  6. Монархија — Википедија

    sr.wikipedia.org › wiki › Монархија
    • Етимологија
    • Историја
    • Карактеристике и Улоге
    • Изборна и Наследна Монархија
    • Облици Монархија
    • Види још
    • Спољашње везе

    Реч „монарх” (лат. monarcha) потиче од грчке речи μονάρχης, monárkhēs (од μόνος monos, „један, сингуларни”, и ἄρχω árkhō, „владати” (упореди ἄρχων arkhon, „лидер, владар, шеф”)) која се односи на једног, бар номинално апсолутног владара. У садашњој употреби реч монархијасе обично односи на традиционални систем наследне владавине, пошто су изборне монархије ретке у данашње време. У зависности од титуле монарха, монархија може да буде позната као краљевство, принципалат, војводство, велико војводство, царство, емират, султанат, каганат, etc.

    Форма друштвене хијерархије познате као поглавица или племенски вођа је преисторијска. Класични грчки термин monarchia је користио Херодот (3.82). Монарх у класичној антици често се идентификује као „краљ” или „владар” (архонт, басилеус, рекс, тиранин etc.) или као „краљица” (басилина). Од најранијих историјских времена, од доба египатских и месопотамијских монарха, као и у реконструисаним преиндоевропским религијама, краљ има сакралну функцију директно повезану са жртвовањем, или његов народ сматра да има божанско порекло. Улога римског императора као заштитника хришћанства била је у конфликту са сакралним аспектима које су држали германски краљеви ради креирања појма „божанског право краљева” у хришћанском средњем веку. Кинески, Јапански и Непалски монаси се и даље сматрају живућим боговимау модерном добу. Од антике, монархија је у супротности са облицима демократије, где извршну власт имају скупштине слободних грађана. У антици, монархије су биле укинуте у корист таквих скупштина...

    Монархије су повезане са политичким или социокултурним наследном улогом, у којој монаси владају док су живи (мада неки монаси не задржавају позиције доживотно: на пример, Јанг ди-Пертуан Агонг од Малезије служе петогодишњи мандат) и преносе одговорности и моћ положаја свом детету или другом члану своје породице када умру. Већина монарха, историјски и у модерно време, су рођени и одгајени у оквиру краљевске породице, центра краљевског домаћинства и двора. Одрастајући у краљевској породици (званој династија кад траје више генерација), будући монарсисе обично обучавају за одговорности очекиване будуће владавине. Различити системи наслеђивања су кориштени, као што је близина по крви, примогенитура, и агнатична сениорност (Салијски законик). Док су већина монарха били мушкарци, многи женски монарси су такође владали током историје; термин краљица се односи на владајућег монарха, док се термин консортна краљица односи на жену владајућег краља. Владавина може да буде наследна у пракси иако...

    Изборна монархија (са често ограниченим бројем кандидата и изборног подручја) се чини старијим обликом од наследне монархије која је успела да смањи опасност грађанског рата при утврђивању наследника. Изборне монархије су до свог краја биле Пољска и Свето римско царство. Данас (2006) су то још Малезија, Уједињени Арапски Емирати, Ватикан, а формално и кнежевина Андора. До доласка хришћанства у Европу на том подручју су углавном постојале изборне монархије. Различита племена имала су своје поглавице који су се по правилу потицали из снажних и утицајних породичних кланова, али нису познавали наследно право. Након смрти једног поглавице, нови је био биран уз одређени ритуал, или би га једноставно прокламирали. Нека племена су само за одређени рат или пљачкашки поход бирала кнеза, који би након обављеног „посла” поново био обичан слободњак. Неки други облик владавине је за сељаке - ратнике био једноставно неприхватљив. То је било раздобље пре феудализма и имало је делом одлике демократи...

    Са настајањем модерних држава, у Европи новог времена обликовале су се три форме монархија: Апсолутистичка монархија: У том облику монарх полаже право на искључиву личну власт над свим пословима државе, а властела све више губи своје положаје у феудалном систему у замену за привилегије у државној управи и војсци. Најпознатији пример таквих претензија на апсолутну власт монарха је изјава Краља сунца Луја XIV: „Држава - то сам ја”. На дужи рок се таква апсолутна власт није могла одржати супротно вољи властеле и грађанства које се све снажније развијало. Тамо где су монархије преживеле, попримиле су елементе републике или демократије. Упркос одређеним потешкоћама у тачном разграничењу тог појма, могло би се рећи да данас (2005) још постоје као апсолутистичке следеће монархије: Брунеји, Ватикан, Саудијска Арабија и евентуално још која арапска монархија у Персијском заливу. Уставна монархија: У овом облику монархије власт монарха више није апсолутна (неограничена) него је утврђује устав....

    „Monarchy”. Encyclopædia Britannica(11. изд.). 1911.
  7. Britanska monarhija - Wikipedia

    sh.m.wikipedia.org › wiki › Britanska_monarhija

    Britanska monarhija odnosi se na ustavnu monarhiju Ujedinjenog Kraljevstva i njegovih prekomorskih teritorija. Trenutni monarh je kraljica Elizabeta II, koja je stupila na presto nakon smrti svog oca, kralja Georgea VI, 6. februara 1952. godine. Grbovi britanske monarhije. Elizabeta II, britanski monarh od 1952.

  8. Habsburška monarhija - Wikipedija, prosta enciklopedija

    sl.wikipedia.org › wiki › Habsburška_monarhija
    • Uvod
    • Vladanje Ferdinanda I.
    • Spravljivo Vladanje Maksimilijana II.
    • Vladanje Rudolfa II. in Matije. Razdor Med Brati
    • OD Smrti cesarja Matije Do Konca Tridesetletne Vojne
    • Avstrijska Monarhija Po Vestfalskem Miru
    • OD Vestfalskega Miru Do začetka Španske Nasledstvene Vojne
    • obdobje Španske Nasledstvene Vojne
    • OD Utrechtskega Miru Do Smrti cesarja Karla VI.
    • Vladanje Marije Terezije

    Sin notranjeavstrijskega vojvode Ernesta Železnega, Friderik V., ki je leta 1440 postal nemški kralj in leta 1452 cesar Svetega rimskega cesarstva Friderik III., je leta 1463 uspel ponovno združiti večino avstrijskih dežel pod svojo oblastjo (razen Tirolske in Sprednje Avstrije, ki sta se jim pridružili leta 1490). Njegov sin Maksimilijan se je leta 1477 poročil z Marijo Burgundsko, hčerko Karla Drznega in dedinjo zapuščine burgundskih vojvod. Maksimilijan je v bojih s francoskim kraljem Ludvikom XI.večji del njene dediščine uspel obdržati. Postal je nemški kralj in po očetovi smrti tudi rimsko-nemški cesar. Težišče njegovih prizadevanj je bilo usmerjeno v organizacijo cesarstva, kjer je uspel vpeljati zakon o deželnem miru, ustanoviti državno komorno sodišče in po okrožjih organizirati čete, ki so imele nalogo izpolnjevati odredbe sodišča in vzdrževati deželni mir. Ni pa mu uspelo uveljaviti vlade na nivoju cesarstva. Maksimilijan je po burgundskem vzoru vpeljal centralizirano upra...

    Kraljeve volitve leta 1526 in upravna reforma Ferdinanda I.

    Češki stanovi Ferdinandovi soprogi Ani niso priznavali pravice do dedovanja. Sprva je imel wittelsbaški kandidat celo več možnosti za izvolitev za češkega kralja, a spretni Ferdinandovi pogajalci so ob podpori denarja uredili, da je bil oktobra 1526 Ferdinand izvoljen za češkega kralja. Češki kroni pridružene dežele Moravska, Šlezija in Lužicaso izvolitev priznale. Na Ogrskem so bile volitve dvojne. V Stolnem Beogradu je bil novembra 1526 izvoljen za ogrskega kralja tamkajšnji najmočnejši ple...

    Boji na Madžarskem

    Zaradi nevarnosti, ki so jim pretile od vsepovsod, so imeli Habsburžani na Ogrskem razpolago le del svoje vojske. Kadar je bilo na cesarskem reichstaguocenjeno, da je osmanska nevarnost zelo velika, so poslali v boj tudi enote iz cesarstva, v izjemnih primerih tudi iz širše Evrope. Po zmagi pri Mohaču so se Osmani umaknili iz Ogrske. Ferdinandovi vojski zato ni bilo težko za nekaj časa zasesti Budim in novembra 1527 se je Ferdinand lahko kronal za ogrskega kralja še v Stolnem Beogradu. A Osma...

    Napredovanje protestantizma. Prevzem cesarske krone

    Z razširitvijo monarhije se je nekdanjim stanovskim nasprotjem pridružilo nezaupanje ogrskega in češkega plemstva, predvsem pa se je v vseh slojih družbe širil verski razkol, ki so ga višji sloji začeli izkoriščati tudi za svoje stanovske ustavne zahteve. Plemiški sinovi, ki so jih zanimale nove ideje, so odhajali študirat na severnonemške univerze, zlasti v Wittenberg. Ferdinand je leta 1523 in ponovno leta 1527 prepovedal protestantski tisk, a brez uspeha. Laže je bilo preganjati prekrščeva...

    Čeprav je bil Maksimilijan II. nagnjen k protestantizmu, je ostal zvest obljubi očetu in je ohranil katolicizem kot državno vero. Na verske spore je gledal kot na teološki prepir, ki se je vnemal tudi med različnimi protestantskimi strujami. Prizadeval si je, da bi družba te razlike presegla. Naročil je izdelavo enotnega cerkvenega reda in ga leta 1571 s svojimi popravki tudi izdal. Protestanti so dobili nove pravice in leta 1574 so imeli na Dunaju nekaj časa celo pravico do javne božje službe. Na Notranjeavstrijskem je deželni knez Karel, sam prepričan katoličan, potreboval vse več denarja in vojakov za obrambo pred osmanskimi vpadi. V zameno je moral popuščati deželnim stanovom in je z graško in bruško pacifikacijo zagotovil prebivalstvu kar precej verske svobode; v mestih Celovec, Ljubljana, Gradec in Judenburgso bili nekaj časa dovoljeni celo protestantski pridigarji; razmere so se drastično spremenile po njegovi smrti (1590). Temišvarski paša in Ivan II. Sigismund Zapolja sta s...

    Začetek katoliške obnove

    Rudolf II., najstarejši sin Maksimilijana II., je prevzel vse očetove položaje. Že leta 1572 je bil kronan za ogrskega kralja, leta 1575 za češkega kralja, oče pa je še pred svojo smrtjo uveljavil tudi njegovo kronanje za rimsko-nemškega kralja. Prestolnico je prenesel v Prago, ki je bila varnejša pred Osmani kot Dunaj. Rudolf se je na španskem dvoru navzel togosti okolja, ni pa bil versko nestrpen, kot njegov stric. Verski spori so se mu zdeli nesmiselni, vendar med katoliki in protestanti n...

    Vojna s Turki

    Kljub mirovnemu sporazumu iz Odrina so se osmanski vpadi nadaljevali in leta 1578 je nadvojvoda Karel prevzel nalogo, da organizira obrambo jugovzhodne meje od Drave do Jadrana. Kot osrednjo postojanko je dal zgraditi trdnjavo Karlovec, na važnih položajih obmejne čuvajnice in okope. Mejo so poleg lokalnih enot varovali cesarski najemniki. V cesarski Hrvaški so naselili ortodoksne begunce, uskoke, ki so bili odlični, a svojeglavi borci. Leta 1592 so se vojaške aktivnosti Osmanov okrepile. Po...

    Razdor med bratoma

    S starostjo so se pri Rudolfu II. začele pojavljati duševne motnje, opuščal je dejavnosti, postal nezaupljiv do sorodnikov, pogosto je menjaval sodelavce. Brate so skrbele posledice za dinastijo. Leta 1605 je Rudolf vendarle dal nadvojvodi Matiji pooblastila za pogajanja z ogrskim plemstvom in Osmani. Dve leti kasneje je prišlo na pobudo Khlesla med sorodniki do sklepa, ki so ga zadržali v tajnosti, da bo odtlej Matija dejanski vodja rodbine. Februarja 1608 je bil v Bratislavi sklenjen mir me...

    Marca 1619 je cesar Matija umrl in krmilo dinastije je prevzel nadvojvoda Ferdinand, znan po svoji brezkompromisnosti do protestantov. Čehi so ustanovili konfederacijo nekatoliških stanov čeških kronskih dežel, ki je Ferdinandu odvzela češko krono in jo dodelila volilnemu knezu Renskega palatinata Frideriku V.To pa je bilo dejanje, ki ga Ferdinand ni smel dopustiti; vojni se ni bilo več mogoče izogniti. Čehi, ki so dobili pomoč iz Savojein Sedmograške, so imeli sprva nekaj uspehov in so prodrli celo pred Dunaj. Na njihovo stran so stopili protestantski stanovi Spodnje in Zgornje Avstrije. A Ferdinand je že z odločnimi pripravami na obrambo Dunaja dosegel, da so se Čehi umaknili. Med tem so 28. avgusta 1619, dan po kronanju Friderika V. za češkega kralja v stolnici svetega Vida na Hradčanih, volilni knezi v Frankfurtu soglasno izvolili Ferdinanda za cesarja. Ta se je povezal s katoliško ligo in Maksimilijanom I. Bavarskim. Tudi saški knez je bil na njegovi strani. Novembra 1620 je pr...

    Sveto rimsko cesarstvo je postalo po vestfalskem miru ohlapna zveza držav; cesar je postal popolnoma odvisen od soglasja državnih knezov. Habsburški cesar se je tako vse bolj opiral na moč svojih dednih dežel. Avstrijski pogajalec na mirovnih pogovorih, grof Maximilian von Trauttmansdorff, je zelo pazil, da pri ozemeljskih pogajanjih ni popuščal, kadar je šlo za avstrijske dedne posesti. Izgubi Sundgaua, Zgornje in Spodnje Alzacijev korist Francije se ni dalo izogniti. Prav tako je Saška posedovala Lužice že od leta 1620 in to je tudi že potrdil praški mir (1635). Z vestfalskim mirom pa so bile mednarodno uveljavljene cesarjeve odločitve iz leta 1620 in 1627, ko je kraljevino Češko (s pridruženimi deželami) proglasil za avstrijske dedne posesti. Dedne posesti so cesarju že nekaj časa prinašale nekajkrat večji dohodek kot dajatve iz cesarstva. Iz dohodkov dednih dežel je cesar financiral tudi svojo vojsko, s katero je odslej lahko razpolagal brez dolgotrajnih pogajanj s knezi. Tako j...

    Izvolitev cesarja Leopolda I.

    Cesar Ferdinand III. je na državnem zboru v Regensburgu leta 1653 uveljavil izvolitev svojega sina Ferdinanda IV. za rimsko-nemškega kralja, vendar je ta že naslednje leto umrl za kozami. Kot prestolonaslednik je prišel tako na vrsto njegov brat Leopold I., ki je bil prvotno določen za duhovniški stan. V Avstriji in pridruženi ji Češki je bil takoj priznan, kmalu so ga za ogrskega kralja izvolili tudi ogrski stanovi. Pri kandidaturi za cesarja pa je naletel na nasprotovanje francoske politike...

    Boji na evropskih bojiščih

    Medtem ko so kardinal Mazarin in kasneje kralj Ludvik XIV. in njegovi ministri dosledno gradili vse močnejšo francosko hegemonijo, pa dunajska diplomacija taki politiki ni bila kos. Ko je Ludvik XIV. v devolucijski vojni (1667-68) vdrl v Špansko Nizozemsko, se Avstrija ni priključila zvezi Republike Nizozemske, Anglije in Švedske, ki je na Ludvika izvajala pritisk, ampak se je z njim tajno pogajala o delitvi ozemlja. Vodja dunajske diplomacije je bil tedaj grof Auersperg, za katerega se je ka...

    Prva turška vojna Leopolda I.

    Ravno v letu 1658, ko je bil Leopold I. izvoljen za cesarja, so prevzeli v Osmanskem cesarstvu vajeti ambiciozni veliki vezirji iz albanske rodbine Köprülü. Prvi med njimi, Mehmed paša Köprülü, je po dolgem obdobju šibkih sultanov naredil nekoliko reda v cesarstvu in spet organiziral vojsko. Svojo moč je pokazal tudi z zavzetjem Sedmograške (1660), kjer se je neposlušni knez György II. Rakoczi brez privoljenja visoke porte na strani Švedov udeležil švedsko-poljske vojne. Avstrijci so poslali...

    Ker se je vedelo, da bo španski kralj Karel II. ostal brez nasledstva, je Evropo že dolgo vznemirjalo vprašanje njegovega nasledstva. Francoski pristaši na španskem dvoru so poskrbeli, da je kralj tik pred smrtjo imenoval za svojega naslednika Filipa Anžujskega, vnuka Ludvika XIV. Francoska vojska je februarja 1701 vkorakala v Špansko Nizozemsko. Leopold I. je nasledstvo zahteval za svojega drugega sina, nadvojvodo Karla, in razglasil vojno napoved; podprla ga je večina nemških državnih stanov, Anglija, Republika Nizozemska in leta 1703 tudi Portugalska in Savoja. Nastale so tri fronte, v Italiji, v Porenju in na Nizozemskem, kmalu pa tudi v Španiji; obenem je med kolonialnimi silami potekala vojna v prekomorskih deželah. Protifrancoska koalicija je bila to pot močnejša. Uspehom Evgena Savojskega v Italiji, in Angležev in Nizozemcev v Španski Nizozemski je sledila zmaga v bitki pri Hoechstaedtuob Donavi v avgustu 1704, v kateri sta Evgen Savojski in angleški vojskovodja Marlborough...

    Pragmatična sankcija. Prva turška vojna Karla VI.

    Avstrijsko monarhijo je povezovala samo oseba cesarja, zato je Karla VI. v prvi vrsti zaposlovalo vprašanje nasledstva, še posebno potem, ko mu je umrl sin. Že aprila 1713 je objavil t. i. pragmatično sankcijo, ki določa dedovanje in nasledstvo v monarhiji tudi po ženski liniji. V letih 1721-22 so avstrijski deželni stanovi sankcijo potrdili, naslednje leto pa tudi madžarski. Kasneje je bila uveljavljena tudi na nivoju cesarstva. Leta 1716 je Karel VI. v podporo Beneški republiki, ki se je bo...

    Ozemeljske rošade v času po utrechtskem miru

    Španija je v letih 1717-18 zasedla Sicilijo in Sardinijo, da bi si povrnila del z utrechtskim mirom izgubljenih ozemelj. Energična žena Filipa V. Španskega, Elizabeta Farnese, je skušala na ta način pridobiti ozemlje za kneževino svojih sinov. Podvigu se je postavila po robu t. i. četverna aliansa (cesar, Velika Britanija, Republika Nizozemska, Francija). Angleži so uničili špansko ladjevje pri rtu Passaro na obali Sicilije, Francozi pa so z vojaškim posegom na področje Pirenejev prisilili Šp...

    Druga osmanska vojna Karla VI.

    Vojne željna stran med dunajskimi državniki je hotela avstrijske izgube v poljski nasledstveni vojni nadomestiti s pridobitvami na Balkanu, kjer se je zdelo, da Osmani nimajo več prave moči. Niso upoštevali, da je osmansko vojsko ravnokar reorganiziral nekdanji francoski in potem avstrijski general Claude Alexandre de Bonneval, ki je moral zaradi škandala zapustiti Avstrijo, sprejel islam in vojski poveljeval kot Ahmet paša. Na drugi strani po smrti princa Evgena Avstrijci niso imeli sposobne...

    Avstrijska nasledstvena vojna

    → Glej tudi Avstrijska nasledstvena vojna. Bavarska ni nikdar priznala pragmatične sankcije. Njen volilni knez Karel Albert je zahteval dedovanje habsburških dednih dežel zase, čeprav mu je bilo z dokumenti dokazano, da k temu ni upravičen. Saška se ni strinjala, da bi češki volilni glas prešel na soproga Marije Terezije, Franca Štefana. Francija je bila zaveznica Bavarske, a vodja njene zunanje politike, kardinal Fleury in kralj Ludvik XV. nista bila navdušena za vojno. Drugače je razmišljal...

    Prerazporeditev zavezništev. Sedemletna vojna.

    Obdobje, ki je sledilo aachenskemu miru, sta krojili nasprotji med Avstrijo in Prusijo ter Veliko Britanijo in Francijo. V središču avstrijsko-pruskega spora je bila Šlezija, bogata z rudninami, pomembnimi za gospodarstvi obeh dežel. Wenzel Anton von Kaunitz, vodja avstrijske delegacije v Aachnu in kasnejši avstrijski kancler, je bil prepričan, da bodo avstrijski interesi odslej bolje sovpadali s francoskimi kot z britanskimi in je v Mariji Tereziji hitro našel somišljenico, ne pa tudi med dr...

  9. Britanska monarhija – Wikipedija

    hr.wikipedia.org › wiki › Britanska_monarhija
    • Ustavni Položaj
    • Povijest
    • Monarhija I Religija
    • Nasljeđivanje prijestolja
    • Financije
    • Rezidencije
    • Naslovi
    • Kraljevski Simboli
    • Izvori
    • Vanjske Poveznice

    U nepisanom britanskom ustavu monarh (ili suveren), koji nosi naslov "Njeno veličanstvo", odnosno "Njegovo veličanstvo", zauzima položaj šefa države. Zakletve vjernosti polažu se Kraljici i njenim zakonitim nasljednicima. Bože čuvaj Kraljicu (ili Bože čuvaj Kralja) britanska je državna himna,a lik monarha pojavljuje se i na poštanskim markama i novcu. Monarh rijetko izravno sudjeluje u državnoj upravi. Odluka o uporabi kraljevskih prerogativa delegirana je, bilo zakonskim aktima bilo konvencijom, s monarha na ministre i druga državna tijela javne uprave. U tom smislu postupci države, kao što su imenovanja na položaje u službi Krune,čak i kad ih izvodi sam monarh, kao npr. u slučaju Kraljičinog govora tijekom otvaranja parlamenta, zapravo ovise o odlukama koje su donijete na drugim mjestima: 1. Zakonodavnu vlast u teoriji vrši "Kraljica u parlamentu", odnosno monarh proglašava zakone usvojene u parlamentu, sastavljenom od Doma lordova i Doma građana. 2. Izvršnu vlast posjeduje Vlada...

    Engleska monarhija

    Nakon vikinških upada i osnivanja prvih naselja u 9. stoljeću anglosaksonsko kraljevstvo Wessexa pojavilo se kao najsnažnije englesko kraljevstvo. Alfred Veliki zaštitio je Wessex, ostvario nadmoć nad Mercijom na zapadu i sebe nazvao "kraljem Engleza" (King of the English). Njegov unuk Athelstan bio je prvi kralj koji je vladao ujedinjenim kraljevstvom, koje se otprilike prostiralo ozemljem današnje Engleske, premda su njegovi sastavni dijelovi zadržali jake regionalne identitete. U 11. stolj...

    Škotska monarhija

    U Škotskoj su, kao i u Engleskoj, prva lokalna kraljevstva nastala kad se Rimsko Carstvo povuklo iz Britanije početkom 5. stoljeća p.n.d. U to su doba u Škotskoj su živjele tri skupine ljudi. Pikti na sjeveroistoku, Briti na jugu, gdje je se nalazilo i Kraljevstvo Strathclyde, te Geli ili Skoti (po kojima će kasnije Škotska i dobiti ime), koji su živjeli u maloj irskoj kraljevini Dalrijadi na zapadu. Kenneth MacAlpin (810.–850.) tradicionalno se smatra prvim kraljem ujedinjene Škotske, koja s...

    Personalna unija i republika

    Elizabetinom smrću 1603. završilo je razdoblje tudorske vladavine u Engleskoj. Kako nije imala potomaka, naslijedio ju je škotski vladar Jakov VI., koji je bio praunuk starije sestre Henrika VIII. i prema tome Elizabetin rođak. Jakovljevim stupanjem na englesko prijestolje došlo je do tzv. "unije kruna", a on je u Engleskoj vladao kao Jakov I., jer se prije njega niti jedan engleski kralj nije zvao Jakov. Iako su se Engleska i Škotska sad nalazile u personalnoj uniji pod vlašću istog monarha,...

    Britanski je monarh vrhovni poglavar (Supreme Governor) državne Crkve Engleske. Nadbiskupe i biskupe formalno postavlja monarh, no on to čini na preporuku premijera, koji pak odabire jedno ime s popisa potencijalnih kandidata koji priprema jedno crkveno povjerenstvo. Uloga monarha u poslovima Crkve Engleske danas je samo nominalna i ceremonijalna; najviši svećenićki položaj zauzima nadbiskup Canterburyja, koji je duhovni vođa Crkve i svjetske Anglikanske zajednice. Monarh polaže zakletvu da će čuvati i podržavati Crkvu Škotske te postavlja lorda visokog komesara koji predstavlja vladara na Generalnoj skupštini, ali inače ne igra nikakvu ulogu u upravljanju Crkvom Škotske niti ima moć nad njom. U Crkvi u Walesu i Crkvi u Irskoj, koje se raskinule službene veze s državom, britanski monarh nema nikakve formalne uloge.

    Odnos između komonveltskih kraljevstava je takav da bilo kakva promjena u vezi s nasljeđivanjem prijestolja mora biti odobrena u svim tim kraljevstvima. Pitanje naslijeđa regulirano je parlamentarnim aktima, kao što su Povelja o pravima 1689., Zakon o naslijeđu 1701. i Zakoni o uniji 1707. Pravila nasljeđivanja mogu se promijeniti samo zakonomusvojenim u parlamentu; vladar se ne može sam odreći prava na prijestolje. Zakonom o naslijeđu 1701. pravo naslijeđivanja prijestolja ograničeno je na zakonite potomke Sofije Hanoverske, unuke Jamesa I., i to samo one koji su protestantske vjeroispovijesti. Nakon smrti vladara prijestolonasljednik odmah i automatski stupa na prijestolje (odatle izraz "Kralj je mrtav, živio Kralj!"), što javnosti objavljuje tzv. Prijestolno vijeće, koje se sastaje u palači sv. Jamesa. Ceremoniju krunidbe monarha obično obavlja nadbiskup Canterburyja u Westminsterskoj opatiji. No sama krunidba nije neophodna da bi monarh zakonito vladao; u stvari, ta se ceremonij...

    Do 1760. britanski je monarh sve troškove plaćao prihodima iz nasljedstva, među kojima je bila i zarada koju je donosilo Krunsko imanje (nekretnine u kraljevskom vlasništvu). Kralj Đuro III. predao je nasljedne prihode Krune parlamentu u zamjenu za apanažu ("Civilnu listu"), i taj je aranžman ostao na snazi sve do 2012. godine. Osim toga, godišnja subvencija za nekretnine služila je za održavanje kraljevskih rezidencija, a iz godišnje subvencije za putovanja plaćali su se putni troškovi. Civilna lista pokrivala je većinu troškova, uključujući plaće osoblja, državne posjete, javne dužnosti i troškove reprezentacije. Visine apanaže utvrđivao je parlament svakih deset godina, a sva ušteda bila bi prenijeta u iduće desetogodišnje razdoblje. Od 2012. do 2020.Civilnu listu i subvencije zamijenila je jedinstvena "Suverenova apanaža" u iznosu od 15% godišnjeg prihoda Krunskog imanja. Krunsko imanje (Crown Estate) jedan je od najvećih vlasnika nekretnina u Ujedinjenom Kraljevstvu i njegova j...

    Službena rezidencija britanskog monarha u Londonu je Buckinghamska palača (Buckingham Palace), u kojoj se održava najveći broj formalnih koktela i prijema, investitura, kraljevskih krštenja i drugih ceremonija. Druga službena rezidencija u Engleskoj jest Windsorski zamak (Windsor Castle), najveći nastanjeni zamak na svijetu, koji kraljevska obitelj koristi uglavnom tijekom vikenda, uskrsnih praznika i za vrijeme Kraljevske utrke u Ascotu (Royal Ascot), koja se održava jednom godišnje i predstavlja jedan od glavnih događaja sezone. U Škotskoj službena rezidencija britanskog vladara je Holyroodska palača u Edinburghu. Monarh svake godine odsjeda u Holyroodu najmanje tijekom jednog tjedna, kao i kad posjećuje Škotsku radi državnih poslova. Nekada su Westminsterska palača i Londonski Tower bile glavne rezidencije engleskih vladara, sve dok Henrik VIII. nije stekao Whitehallsku palaču. Whitehall je 1698. izgorio u požaru, pa se kralj preselio u Palaču svetog Jamesa. Premda je 1837. Bucki...

    Puni službeni naslov britanske kraljice danas glasi: "Elizabeta Druga, milošću Božjom, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Sjeverne Irske i njenih drugih kraljevstava i teritorija kraljica, poglavarica Commonwealtha, braniteljica vjere" (Elizabeth the Second, by the Grace of God, of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and of Her other Realms and Territories Queen, Head of the Commonwealth, Defender of the Faith). Naslov "poglavara Commonwealtha" pripada osobno Kraljici, a ne prelazi automatski na sljedećeg monarha. Papa Lav X. dodijelio je 1521. naslov "branitelja vjere" kralju Henriku VIII. za njegove zasluge u podršci papinstvu tijekom prvih godina protestantske Reformacije, a osobito za njegovu knjigu Obrana sedam svetih tajni. Kad se Henrik odvojio od Rimske crkve, papa Pavao III.opozvao je tu počast, no engleski je parlament potom usvojio zakon koji je dopustio daljnju uporabu tog naslova. Monarh je poznat kao "Njegovo veličanstvo" (His Majesty), odn...

    Kraljevski grb Ujedinjenog Kraljevstva je "podijeljen na četiri polja, od kojih su I i IV crvene boje s predstavom po tri lava blijedozlatne boje koja su u hodu i gledaju en face [za Englesku]; II je zlatne boje s predstavom goropadnog lava oivičenog dvostrukim crvenim okvirom s cvjetnim motivima [za Škotsku]; III je azurne boje s predstavom zlatne harfe sa srebrnim žicama". To znamenje sa strane pridržavaju lav i jednorog; krilatica je Dieu et mon droit (francuski za: "Bog i moje pravo"). Oko štita nalazi se predstava podvezice, na kojoj je napisana krilatica viteškog Reda podvezice: Honi soit qui mal y pense (starofrancuski za: "Neka se stidi tko o tome zlo misli"). U Škotskoj monarh rabi drukčiju inačicu grba, gdje I i IV polje predstavljaju Škotsku, II Englesku, a III Irsku. Krilatice su "In Defens" (skraćeno od In My Defens God Me Defend, što je škotski za: "U moju obranu, Bože, stani"), te moto Reda čkalja: Nemo me impune lacessit (latinski za "Nitko me ne vrijeđa nekažnjeno")...

    Ashley, Mike (1998). The Mammoth Book of British Kings and Queens. London: Robinson. ISBN 1-84119-096-9.
    Brazier, Rodney (1997). Ministers of the Crown. Oxford University Press.
    Brock, Michael (September 2004; online edition, January 2008). "William IV (1765–1837)". Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. Retrieved 22 April 2008 (subscription requ...
  10. Medijska Monarhija - Wikipedia

    sh.wikipedia.org › wiki › Medijska_Monarhija
    • Historiografija
    • Povijest
    • Politika I Administracija
    • Ekonomija
    • Kultura
    • Kronologija
    • Literatura
    • Vanjske Veze

    Danas gotovo i ne postoje historijski dokumenti pisani medijskim jezikom, a nije poznato ni kakvim su pismom pisani. Iz medijskog perioda pronađena je samo jedna brončana plaketa koja datira ranije od ahemenidskog perioda, a radi se o zapisu na klinastom pismu pisanom na akadskom jeziku koji datira iz 8. vijeka pne., ali ne spominje medijske nazive. Neka moderna istraživanja pokazuju kako je tzv. linearno elamsko pismo (koje još nije dešifrirano) možda pisano na medijskom jeziku, pretpostavljajući kako je Kutik-Inšušinak originalno iransko ime medijskog vladara Kijaksara, a ne mnogo ranijeg elamskog kralja. Problem nedostataka autohtnonih medijskih dokumenata kompenziraju povijesni dokumenti drugih drevnih naroda, kao što su asirske i babilonske kronike, biblijske knjige o knjige o Nahumu i Danielu iz Starog zavjeta, Behistunski natpisi iz doba Ahemenidske Perzijske Monarhije, te djela grčkih historičara Herodota i Ktezija, odnsono babilonskog historičara Berosa. Budući kako svi nav...

    Osnivanje carstva

    1. Glavni članak: Dejok Osnivačem Medijskog Carstva smatra se Dejok, kojeg spominje Herodot. On tvrdi kako se Dejokov otac zvao Fraort (kao i Dejokov sin), te kako je Dejok bio „mudar čovjek velikih mogućnosti i političkih ambicija“ u doba kada u regiji nije bilo zajedničke vlade. Stanovnici su ga proglasili arbitrom lokalnih plemenskih sporova, a kasnije i medijskim kraljem. Pretpostavlja se kako su stvaranje medijske države najviše uzrokovale kontinuirane invazije Asiraca i Babilonaca sa za...

    Sukobi sa Asirijom

    1. Glavni članak: Fraort Poput njegova oca Dejoka, Fraort je također proveo većinu svog života u ujedinjavanju medijskih plemena i ratovima protiv Asirije. Danas nije poznato jesu li postojale ikakve prijetnje Mediji na istočnim granicama budući kako Medijci o tome nisu ostavili nikakve dokumente, dok Asirci izgleda nisu bili zainteresirani što se događalo istočno od Medije. Ono što je najviše zabrinjavalo i Medijce i Asirce u to vrijeme bila je prijetnja sa sjevera, koju je predstavljao noma...

    Skitsko međurazdoblje

    1. Glavni članak: Madije Političku slabost Medijskog Carstva nakon Fraortove pogibje i odsutnost medijske vojske u osvetničkom pohodu protiv Asiraca koje je predvodio Fraortov sin Kijaksar iskoristili su Skiti koji su predvođeni Madijem provalili u Medijsko Carstvo, porazila Medijce koji su im se pokušali suprostaviti, te prema Herodotu ovladali njime 28 godina. Grčki historičar tvrdi kako su Skiti tada ovladali većim dijelom (njemu poznate) Azije, a napredovanje prema Egiptu spriječio je far...

    Neki elementi medijskog administrativnog sustava zasigurno su preuzeti od asirskog modela vladavine, pod čijim je okriljem bila i sama Medija dugi niz godina. Historičar János Harmatta na temelju lingvističkih dokaza tvrdi kako su Medijci imali vrlo razvijen birokratski sustav, kojeg su kasnije preuzeli i Perzijanci. Pretpostavlja se kako su u medijskom razdoblju postojale i upravne jedinice satrapije, no ta perzijska titula postojala je i prije osnutka medijske države pa se teza ne može sa sigurnošću potvrditi. Jona Lendering pretpostavlja kako je Medijska Monarhija uključivala satrapije Perziju, Armeniju, Kapadokiju, Partiju i Ariju, no naglašava kako je u pitanju primitivni oblik satrapije koju su kasnije usavršili perzijski vladari Kir Veliki i Darije Veliki. Herodot pak spominje kako je osnivač Medijske Monarhije Dejok uspostavio pravosudnu mrežu diljem zemlje, te organizirao jedinice špijuna koji su kontrolirali svaki dio zemlje.

    Medijci su kao i druga iranska plemena koja su naselila na zapad Iranske visoravni živjeli su pastirskim načinom života. Njihova glavna gospodarska djelatnost još od vremena kada su zajedno sa indoarijskim rođacima živjeli u stepama istočno od Kaspijskog jezera bilo je stočarstvo, odnosno uzgoj konja, goveda, ovaca, te rijeđe domaćih koza. Bili su poznati kao najbolji uzgajivači konja svog vremena; čak i prije njihovog naseljavanja planina Zagrosa njihovi konji bili su poznati u Mezopotamiji. Bili su vješti i u metalurgiji, posebno u obradi željeza, pa su izrađivali najjača i najbrža bojna kola tog doba. Neposredno nakon nasljevanja Medijaca na zapad Velikog Irana, bili su svjedoci uspješnog gospodarstva temeljenog na trgovini kositra, bakra i željeznih ruda. Ovu granu trgovine kontrolirali su Babilonija i Asirija, budući kako je dominacija tim tržištem bila neophodna njihov vojni uspjeh i bogatstvo. Zbog ovih razloga obe mezopotamske monarhije vodile su vjekovne ratove u pokušajima...

    Društveni život

    Društveni život Medijaca i ostalih iranskih naroda temeljio se na patrijarhalnom plemenskom poretku. Mnogi historičari i arheolozi ukazuju na moguće dokaze kako je prije dolaska iranskih plemena postojao matrijahalan društevni poredak, pozivajući se na centralizirani poljoprivredni ustroj starosjedilaca. Ipak, danas je poznato kako je prilikom osnivanja Medijske Monarhije društvo bilo patrijahalno. Na razvoj medijskog društva utjecale su demografske promjene, odnosno porast iranskih populacij...

    Religija

    Informacije o religijskim običajima u doba Medijske Monarhije vrlo su oskudne. Između 1967. i 1977. arheološka istraživanja predvođenja Davidom Stronachom otkrila su građevinu iz oko 750. pne. koja je bila prvenstveno vjerskog karaktera. Smještena je u Tepe Nuš-i Janu, oko 60 km južno od Hamadana odnosno drevne Ekbatane. Zdanje je podignuto na stijeni visine od oko 30 m, a sastojalo se od „Središnjeg hrama“, „Zapadnog hrama“, „Tvrđave“ i „Hipostila“ (dvorane sa stupovima), oko kojih se nalazi...

    Jezik

    1. Glavni članak: Medijski jezik Medijci su govorili medijskim jezikom, koji zajedno sa gilačkim, mazanderanskim, kurdskim i balučkim jezikom spada u skupinu sjeverozapadnih iranskih jezika. Medijski jezik spominje se isključivo u zapisima na staroperzijskom jeziku; o njegovoj gramatici se ne zna gotovo ništa. Prema Prodsu Oktoru Skjærvøu sa sveučilišta Harvard „medijski jezik značajne fonološke izoglose više dijeli sa avestanskim nego staroperzijskim jezikom“. Također, spominje i kako je „me...

    728. pne. - Dejokosniva Medijsku Monarhiju.
    675. pne. - smrt Dejoka; nasljeđuje ga sin Fraort.
    653. pne. - pogibja Fraorta u opsadi asirske prijestolnice Ninive; provala Skita predvođenih Madijem.
    625. pne. - Kijaksarzbacuje Madija i stupa na medijsko prijestolje.

    Antička djela

    1. Herodot: „Povijesti“ (I. knjiga - 95.-144.) 2. Ktezije: „Persica“ (knjige 4.-6.) 3. Beros: „Babyloniaca“ 4. Nikolaj iz Damaska: „Opća povijest“

    Moderna djela

    1. Igor M. Diakonoff: „Medija“ (Media), Ilya Gershevitch, Cambridge History of Iran, 2. svezak, London: Cambridge University Press, 1985. 2. Bruno Genito: „Medijci - slaganje arheoloških dokaza“ (The Medes: A Reassessment of the Archaeological Evidence), Istok i Zapad 36/1-3, 1986., str. 11. 3. Peter Calmeyer: „Medijska umjetnost i arhitektura“ (Median Art and Architecture), Enciklopedija Iranica, II. svezak, 1987. 4. David Stronach: „Medijsko naselje Tepe Nuš-i Jan“, Cambridgeova povijest Ir...

  11. People also search for